Zamislite da neko u Italiji ponudi da država svima finansira obnovu stanova i kuća, ali tako da dobijete 110 posto vrednosti izvedenih radova, a pritom ne morate pomeriti ni prst jer je državni program postavljen tako da će vam direktori građevinskih firmi bukvalno kucati na vrata i nuditi novac samo da pristate na obnovu. Ako se pitate zašto bi zamišljali nešto nerealno, odgovor je jednostavan – ne morate da zamišljate jer sve možete pročitati, a govori nam o suludim razmerama finansijske neodgovornosti ionako prezadužene Italije.
Mario Dragi – premijer Italije u periodu kada su tzv. SuperBonusi za italijanska domaćinstva progutali veći deo neverovatnih 200 milijardi evra – uporno i dalje traži da članice EU kao složna porodica dele “zajedničke troškove”. Da li je zaista jedina opcija za budućnost EU, kako nam sugeriše Draghi, kao glavni ekonomski guru Ursule von der Lajen, da evropska porodica naroda indirektno snosi troškove i rizike onoga što je jedan od ministara u Dragijevoj vladi, Daniele Franko, nazvao “jednom od najvećih prevara u istoriji Republike”?
Manji je zapravo problem to što ostali Italijani indirektno plaćaju obnovu kuća, veći je što čak ni to nisu iskoristili za finansijsku konsolidaciju, pa preko Draghija uporno lobiraju za prilagodjavanje zajedničkih EU politika italijanskoj fiskalnoj neodgovornosti. Priča o tome kako se italijanske populističke vlade odnose prema novcu poreskih obveznika zvuči kao scenario lošeg filma – lošeg jer insistira na apsurdima koji nisu mogući u stvarnom životu. No, u Italiji su finansijski apsurdi pravilo javnog upravljanja, o čemu govori sjajna analiza Luisa Garciana “How to torch 220 billion euros – When the ECB, Brussels, and Markets All Looked Away”. S obzirom na to da se radi o analitičkom remek-delu, prenosimo delove Garcianovih upozorenja – neka govore sama za sebe, uz nekoliko pojašnjenja.
Rodonačelnik ideje SuperBonusa bio je još 2020. premijer Đusepe Konte, koji je građanima poručio “nećete potrošiti ni dinar na renovacije”. SuperBonus se pretvorio u najskuplji fiskalni eksperiment u istoriji. Garciano opisuje bizaran sistem nečega što čak ne možemo nazvati bahatom javnom potrošnjom, jer je sama ideja arogantnija od bahate – ona je perpetuum mobile neodgovornosti:
“Država bi vlasnicima nekretnina plaćala 110 posto troškova renoviranja putem inovativnog finansijskog mehanizma – umesto direktnih novčanih subvencija, vlada je izdavala prenosive poreske olakšice. Vlasnik ih je mogao direktno odbiti od poreza, omogućiti izvođačima radova da ih naplate kroz račune ili ih proda bankama. Te su olakšice postale vrsta fiskalne valute – paralelni finansijski instrument koji je funkcionisao kao dug van službenih knjiga (Capone i Stagnaro, 2024.). Ovaj je sistem svesno stvorio iluziju da je ručak besplatan – prikrio je trošak za državu, jer su se u evropskim računovodstvenim pravilima olakšice prikazivale samo kao izgubljeni poreski prihodi, a ne kao novo javno trošenje. SuperBonus je stvorio uslove za ono što je Draghijev ministar ekonomije Daniele Franco nazvao ‘jednom od najvećih prevara u istoriji Republike‘ (Capone i Stagnaro, 2024.).
Izvođači radova često su napuhavali troškove renoviranja – na primer, projekat vredan 50.000 evra mogao se prikazati kao 100.000 evra. Banka bi poresku olakšicu od 110.000 evra otkupila gotovo po nominalnoj vrednosti, što je izvođaču omogućilo da zadrži razliku, a ponekad je delio i sa vlasnikom nekretnine. Ponekad se uopšte nije radilo, a računi za nepostojeće radove na lažnim zgradama tad su bili savršen alat za organizovani finansijski kriminal. Lažne poreske olakšice su se potom mogle višestruko preprodavati na neregulisanom tržištu državnih poreskih popusta. Vlasti su 2023. procenile da su takve prevarantske aktivnosti poreske obveznike stajale 15 milijardi evra.”
Ovako raspušten fiskalni paket bez smislenih kontrola sveo se na to da građevinski preduzetnici kucaju na vrata i vlasnicima nude novac za besplatne, ali veoma skupe renovacije. Mali je problem, upozorava Garicano, što će “šema, koja je u početku bila planirana sa budžetom od 35 milijardi evra, na kraju poreske obveznike koštati 220 milijardi evra (160 milijardi za SuperBonus + 60 milijardi za 90 posto olakšice za obnovu fasada i ostale 65-postotne olakšice) – otprilike 12 posto BDP-a. Godišnji troškovi porasli su sa 1 posto BDP-a u 2021. na 3 posto u 2022. te 4 posto u 2023. Samo 495.717 stambenih jedinica bi se na kraju renoviralo, što znači da je prosečni trošak programa bio oko 320.000 evra po nekretnini.”
Zaključak Garciana je poput ekonomskog haikua: “Sve to se dogodilo u zemlji koja je već opterećena dugom od 140 posto BDP-a, suočava se s ogromnim nefinansiranim penzionim obavezama koje premašuju 400 posto BDP-a i čiji je dug prema Moody‘su ocenjen s Baa3 – samo jedan nivo iznad ‘smeća‘. Ukupni trošak daleko nadmašuje 71 milijardu evra subvencija koje je Italija dobila iz Plana za oporavak i otpornost Evropske unije. Uprkos ograničenom praćenju u međunarodnim medijima, SuperBonus je bez sumnje jedna od najskupljih fiskalnih grešaka u istoriji.
Zajednička procena Banke d‘Italia i MMF-a podigla je na nivou sintetičkih poređenja investicije per capita u Italiji 67 posto iznad nivoa u uporedivim državama – Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i evrozoni. Accetturo, Olivieri i Renzi u istraživanju iz 2024. zaključili su da su koristi za italijansku ekonomiju bile simbolične u odnosu na troškove. Rastrošnost je sa sobom donela poskupljenja – indeks cena građevinskih troškova odmah na početku sprovođenja SuperBonus programa porastao je 10-ak posto, a tokom pandemije još 13 posto. Samo u 2021. inicijalni troškovi renovacije porasli su 400 posto.
SuperBonusi su zapravo kreirani kao alat finansijske auto-destrukcije, ali takav da se sasvim lepo uklopi u okvire zajedničkih finansijskih planova EU.”
“Riccardo Fraccaro – advokat, političar Pokreta Pet zvezda, sledbenik Moderne monetarne teorije i arhitekta SuperBonusa – video je u tom programu način za sprovođenje fiskalne ekspanzije uz istovremeno poštovanje pravila EU-a. Dizajnirajući SuperBonus kao sistem prenosivih poreskih olakšica, Fraccaro i njegovi savetnici želeli su stvoriti paralelni finansijski instrument koji se odmah ne bi prikazivao kao javni dug (Capone i Carlo Stagnaro, 2025.). Italijanski program utelovio je duh vremena u kojem se na dug gleda kao na pokretač ekonomskog rasta. Djelimično bi se finansirao (otprilike 13,95 milijardi evra) iz izdanja euroobveznica u sklopu inicijative NextGenerationEU, vredne 750 milijardi evra. Poput ‘Bidenomike‘ u SAD-u, SuperBonus je obećavao istovremeno ostvariti više transformativnih ciljeva – ekonomski podsticaj, socijalnu pravdu i zaštitu životne sredine. A poput mnogih programa nakon pandemije, odražavao je uverenje da su ranije politike bile previše suzdržane te da se tradicionalna budžetska ograničenja mogu sigurno zanemariti u korist širih društvenih ciljeva. Kad je jednom krenuo, SuperBonus se pokazao politički nemogućim zaustaviti.”
Pitate se kakva je tačno u svemu tome bila uloga Marija Dragija – čoveka na čije finansijsko ‘vizionarstvo‘ računaju kao da mu je koeficijent inteligencije oko 300, a rezultati rada besprekorno – u najneodgovornijem fiskalnom projektu u istoriji EU? Lukavi Dragi je, naravno, kritikovao program zbog multipliciranja troškova, ali je inicijalno jednostavno pojednostavio pristup novcu za obnovu domova. Kad je Đorđa Meloni preuzela dirigentsku palicu nacionalne ekonomije Italije, i ona je morala popustiti pod populističkim pritiskom industrijskih grupa, koje su na potpuno nerealnom programu navikle cediti veliki novac.
Tadašnji ministar ekonomije Italije upozoravao ih je rečima „bojim se da ne vidite težinu situacije“, a gospođa Lajen kao velikog evropskog fiskalnog vizionara i dalje uporno nudi Marija Dragija. Znači li to da će sad svima i EU kucati na vrata kako bi nudili novac za besplatnu obnovu stanova? Naravno da ne. U EU bi tužioci zbog takvog ponašanja vodili vrlo ozbiljne istrage.
„Mehanizmi koji su osmišljeni kako bi zaštitili euro sad ga možda ugrožavaju. Kad Evropska centralna banka interveniše kako bi sprečila tržišni pritisak na državne obveznice, uklanja ključnu disciplinujuću silu za nacionalne fiskalne politike, stvarajući izopačene podsticaje za političare da povećaju potrošnju bez obzira na dugoročnu održivost. Monetarna unija bez fiskalne unije može funkcionisati samo ako države članice održavaju održive politike potrošnje. No Evropa se sada našla uhvaćena u zamku vlastite izrade – njeni alati za suzbijanje krize postepeno nagrizaju disciplinu nužnu za opstanak evra“, zaključuje Garciano.
